Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935 — Београд, 17. април 2025) био је српски књижевник, преводилац и академик. Симовић је био редовни члан Српске академије наука и уметности. Остварио је више квалитетних дела у неколико књижевних жанрова.
Рођен је од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Писао је песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводио је са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година 20. века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда.
Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећању језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији, Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др.
Драме су му извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству. Највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Симовићеве драме су извођене и у позориштима Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније.
По драми Бој на Косову снимљен је филм.
Симовићева Дела у пет књига објављена су 1991. године. Сабране песме Љубомира Симовића објављене су у издању „Стубова културе“ 1999. године. Избор из Симовићевог песништва објављен је у књигама: Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995). У заједничком издању Града театра Будве и подгоричког „Октоиха“, у едицији „Награђени писци“, у којој се штампају дела добитника награде „Стефан Митров Љубиша“, објављено је 1998, Симовићево трокњижје, које би се могло назвати ”ужичком песничком трилогијом”: Видик на две воде, Источнице и Игла и конац.
Симовићеви есеји о српским песницима скупљени су у три издања књиге Дупло дно (1983, 1991, 2001).
Његов дневник снова објављен је, под насловом Сневник, у часопису „Дело“, 1-2, 1987. Посебно издање Сневника, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.
Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Љубомир Симовић се бавиo и ликовном критиком и његова књига „Читање слика” је вредан прилог историји српске ликовне уметности савременог доба. По књизи је урађена и телевизијска серија у реализацији Редакције за културу РТС-а 2013-2014. године. Неки од сликара који су представњени су Србиновић, Оташевић, Самуровић, М.Челебоновић, Величковић, Гвозденовић, М.Туцовић.
Преводи Симовићевих песама и драма штампани су у многим страним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часописима, као и у посебним књигама.
Преминуо је 17. априла 2025. године.
