Михаило Миловановић (Гостиница, 24. фебруар 1879 — Ужице, 28. новембар 1941) био је српски сликар, вајар и писац. Сликао је готово све жанрове. Први је академски сликар из ужичког краја.
Један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића.
Рођен је 24. фебруара 1879. године у Ужичком селу Гостиница у сиромашној породици, а отац му умире док је још био дете.
Са непуних 15 година одлази у Ваљево да учи каменорезачки занат. После каменорезачког заната од кога је одустао одлази у Београд где је касније одслужио и војни рок. Са жељом да студира сликарство прикупља новац и одлази у Минхен, где наредних годину дана проведи на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, код ког су се усавршавали многи еминентни сликари тог времена, укључујући и Надежду Петровић, Бету Вукановић, Ђорђа Михајловића и многе друге. 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије лепих (ликовних) уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана.
Миловановић је дипломирао 1909. године на ликовној Академији у Минхену где добија звање академског сликара, а био је и први представник минхенске школе у српском сликарству, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац и са српском војском преживео њену голготу. Кад је његова дивизија ослободила Метохију, крећу преко Албаније ка Јадранској обали и кући се вратио тек после 11 месеци ратовања.
Почетак Првог светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији, на мостобрану, на реци Дрини. У улози вајара је по доласку на Крф подигао споменик палим борцима Дринске дивизије на војничком гробљу Сан Матијас. После пробоја Солунског фронта Михаило се враћа у Београд.
Пре почетка рата, у Прагу је упознао Валу Салашкову, своју будућу супругу, коју је по избијању рата морао да напусти кад је побегао из затвора и вратио се како би се придружио борбама. Следеће године, 1919. чехиња Вала стиже у Србију након чега се венчавају у цркви Светог Саве на Врачару. До 1930. године је у свом селу сазидао велику кућу са атељеом за своју четворочлану породицу.
Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници (који су порушиле усташе у Другом светском рату), српским ратницима у Младеновцу (оскрнављен 1947. уклањањем грба Србије и двоглавог орла с крстом и круном изнад грба), споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу (1926 — 1929).
Изложбе његових слика у периоду између два светска рата биле су прворазредан културни догађај, а хроничари су забележили да је изложба 1938. под називом Србија у рату и миру у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду била најпосећенија поставка у дотадашњој историји те куће. То је била круца целокупног његовог рада где је изложио 118 слика. Међу њима су биле: Краљ Петар у рову, Војвода Мишић, Војвода Путник и ђен. Павловић, Војвода Бојовић, Пешадијско наступање, Одбрана Београда, Млади краљ, Коњичка патрола итд.
Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.
Био је и одличан гуслар и певач и учествовао је у многобројним националним манифестацијама.
Написао је роман Лендина воденица, штампан више од пола века после његове насилне смрти.
Носилац је Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена.
После смене 1939. године, Милан Стојадиновић је био прогнан у Рибашевину где је боравио у Миловановићевој вили. После априлског слома Миловановић се вратио у Ужице. Пошто је познавао немачког команданта Ужица пуковника Штокхаузена, са чијим је оцем студирао у Минхену, Миловановић је успео да ослободи неколико талаца. Због ове ће везе у време „Ужичке републике“ Миловановић је ухапшен под оптужбом да је радио за Абвер и енглеску обавештајну службу. Комунисти су га стрељали у Ужицу 28. новембра 1941.[6] 2007. године одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован уз образложење да „није био ни народни непријатељ, ни петоколонаш, те да је стрељан из разлога што није хтео да приступи комунистима и материјално их помаже, дакле из чисто идеолошких и политичких разлога.“
Његов опус сачињава око 150 сачуваних дела, док су многа страдала у ратовима. Највећи део његових дела се налазе код његовог сина, инжињера Момчила Милановића у Београду, који је за неким делима годинама трагао и откупљивао. Данас у Народном музеју Ужице постоји Миловановићев легат са његовим радовима.
