Марко Поповић (Ужице, 7. фебруар 1944 — Београд, 20. август 2020) био је српски археолог и универзитетски професор.
Поповић је био један од водећих ауторитета за српско средњовековље, објавио је 280 публикација, од чега преко 19 монографија. Предавао је на неколико факултета у земљи и иностранству. Био је члан-оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и председник Српског археолошког друштва.
Рођен је у угледној ужичкој породици. Његов отац и деда имали су успешну столарску радионицу односно фабрику паркета и ролетни. Породица је по завршетку рата имала потешкоћа због подршке Југословенској војсци у отаџбини.
Завршио је основне а потом и магистарске студије са темом Две црквене грађевине 11-12. века y околини Требиња и докторирао 1980. са дисертацијом Настанак и развој фортификације Београдске тврђаве на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за археологију.
Преко педесет година је радио као археолог на разним утврђењима и сакралним објектима. Учествовао је у низу археолошких истраживања у Србији и региону, као вођа ископавања или члан тима.
Посебно је заслужан за археолошке радове на Тврђави Ново Брдо током којих је утврђено да се не ради, како се раније мислило, о византијском наслеђу, већ аутентичном архитектонском подухвату српских владара.
Руководио је ископавањима на Београдској тврђави, Тврђави у Смедереву и Расу.
Кроз своје радове разјаснио је недоумице које су постојале у археолошкој науци везане за Манастир Студеницу, Манастир Милешеву и цркву Светог Николе на Новом Брду. Дошао је нових сазнања о граничном подручју између Византије, Бугарске и Србије у раном средњем веку, са тврђавом Рас изнад Пазаришта и Градином у Врсеницама код Сјенице као епицентрима политичких и војних дешавања.
Поповић је био активан на обнови ентеријера зграде Народне Скупштине, након штете која је нанета током демонстрација 5. октобра 2000. у Београду.
Поред археолошког рада, Поповић је дао значајан допринос развоју хералдике и сигилографије (науке о изради и употреби печата на повељама и писмима).
Активно се бавио популаризацијом науке, пре свега кроз књиге Приватни живот у српским земљама средњег века и Свакодневни живот у средњовековној Србији издавачке куће „Клио”, као и научнопопуларне едиције Овако се живело Креативног центра.
Године 1993. као гостујући професор одржао је циклус предавања на СНРС (Centre nationale de recherches sciantifique) у Паризу.
Био је научни саветник Археолошког института у Београда, чији је члан био од 1976. до пензионисања.
Обављао је функцију председника Српског археолошког друштва (1987−1990), председника управног одбора Завода за заштиту споменика културе града Београда, Комисије за споменике од изузетног значаја и српска културна добра у иностранству при Министарству културе (2008−2013). Такође је био члан одбора за историју Босне и Херцеговине САНУ.
Као познавалац Београдске тврђаве, радио је на стварању анимације, 3Д приказа и макета тврђаве.
Аутор је око 280 публикација, од чега 19 монографија. Пре смрти приредио је за штампање још две монографије: Утврђења средњовековног града Новог Брда (са Горданом Симић) и Манастир Шудикова у Будимљи (са Даницом Поповић).
Као аутор и уредник писао је за неколико новина и магазина у Србији а у периоду 1988—1990 био је уредник Гласника Српског археолошког друштва.
Написао је више одредница у Лексикону српског средњег века (1999) и Српској енциклопедији, I-III
Био је изразито против мегаломаније, митова и научно неутемељених закључака колега у историјској или археолошкој науци.
У Новембру 2020. на Калемегдану је постављен новооткривени сачувани део скулптуре Пашка Вучетића Споменик Карађорђу на Калемегдану назван Слепи гуслар, који је чинио саставни део композиције споменика који је срушен у Првом светком рату. На откривању споменика званичници су објавили да је споменик пронађен захваљујући др Поповићу у депоу Музеја града Београда, као и да је од њега потекла иницијална идеја за поновно постављање новооткривеног споменика.
Поповић је био члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, коме је поклонио ретке и старе књиге из библиотеке својих предака.[
