Манастир Рача из 1276. године, задужбина је краља Драгутина. Налази се на десној обали реке Раче, у подножју Таре, у близини Бајине Баште. Од манастира до Бајине Баште и ушћа речице Раче у Дрину има око 6 km. Припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.
У манастиру се, од 1995. године, у првој недељи октобра, одржавају духовне свечаности „Дани Раче украј Дрине”.
Према предању, манастир Рачу је подигао 1275. године српски краљ Драгутин3, у монаштву назван Теоктист. Забележено је да је манастир подигнут на „подобије” ариљске цркве Светог Ахилија из Ларисе, за коју је историјски утврђено да је задужбина краља Драгутина, те се верује да је он оснивач и овог манастира, за шта нема поузданих доказа. Исто тако постоји веровање по којем се за настанак манастира узима период од 1276. до 1282. односно до 1299. године.
Записи који говоре о манастиру Рачи ослањају се или на предања или су писани касније, негде од 16. века. У рукопису манастира Свете Тројице код Пљеваља, постоји запис из 1516. године, у којем стоји: от здје почех писати аз Теодор, јеромонах Рачанин. У њој је потписан и први познати рачански преписивач Теодор јеромонах Рачанин. Други још сигурнији запис у једном рукопису у манастиру Беочин говори Сија књига глаголеми Синаксар манастира Раче. Сију водицу исписах аз, грешни Силвестар в лето 1623.
У Рачанском поменику, најстарији записи су из првих деценија 17. века. Из тог времена су и подаци откривени у Рачанском летопису, који се налази у Прагу.
Манастир је подигнут у некадашњој Соколској нахији. Више пута је уништаван и поново из пепела грађен. Вероватно је први пут пострадао са падом деспотовине под османску власт 1459. године, затим непосредно после Велике сеобе 1690. године и последњи пут после пропасти Првог српског устанка 1813. године. Прва обнова манастира организована је 1795. године захваљујући Хаџи Мелентију Стефановићу, архимандриту и каснијем устаничком вођи, који је преко васељенског патријарха успео да добије султанов ферман о обнови.
Доступни извори говоре да је обнова манастирске цркве извршена за годину дана, од 22. августа 1795. до 22. јула 1796. године, уз безрезервну помоћ архимандрита троношког Стефана и двојице јеромонаха Јосифа и Исаија из манастира Троноша. Ужички епископ Данило, Хаџи Мелентија производи 8. септембра 1796. године за архимандрита рачанског и нову цркву освећује на Божић исте 1796. године. Црква је у обнови задржала пређашњи изглед, захваљујући делу материјала са првобитне грађевине. То се посебно односи на пластичну камену декорацију, као и на блокове сиге којима је била засведена стара црква посвећена Светом Вазнесењу. Црква је урађена у рашковизантијском стилу дужине 23m, ширине код певница 15,5m, висине 11m и олтара 8x6m. Радови у унутрашњости трајали су до 1799. године. У истом периоду извођени су радови на манастирским конацима и помоћним просторијама. Из те 1799. године сачуван је запис, који сведочи да су те године београдски митрополит Методије и соколски кнез Стеван продали Рачу београдском везиру за 15.000 гроша, те је са муком заузимањем Хаџи Мелентија то откупљено.
Пошто је Игуман Хаџи Милентије био један од вођа у Првом српском устанку против Турака, био врло успешан у ослобађању Ужица и у одбрани народа, после слома Првог српског устанка, Турци су 16. октобра 1813. године спалили манастир као одмазду и убили два калуђера. Калуђере Исаију и Игњатија Турци су заклали над светом часном трпезом. По повратку Хаџи Мелентија у Србију, владало је расположење да се манастир поново обнови, тако да је он по други пут организовао обнову. Ангажовани су најпознатији градитељи тог доба Јања Михаиловић – Мали и Никола Ђорђевић – Цинцарин. После смрти Хаџи Мелентија, 1824. године, старешинство над манастиром је преузео архимандрит Мојсеј Јовановић, који је 1826. године, подигао манастирску цркву. Црква је покривена клисом, на темељима претходне грађевине и урађен конак са ћелијама и остале зграде, Тако да су до 1835. године завршени главни радови, осим живописа цркве.
Архимандриту Мојсеју у изградњи и обнови Раче био је од велике материјалне помоћи књаз Милош Обреновић, епископ ужички Никифор Максимовић, архимандрит Мелентије Креманац-Радовановић, рујански сердар и окружни начелник Јован Мићић и други.
После обнављања манастирске цркве и подизања конака указала се потреба за иконостасом и живописом цркве. Али није било довољно новчаних средстава, тако да је тек половином августа 1840. године, Георгије Бакаловић, живописац, родом из Сремских Карловаца, започео са израдом иконостаса. Тада је поред иконостаса насликао и око двадесет празничних и других икона.
Цркву је живописао Димитрије Посниковић, у периоду од 1853. до 1854. године.
Са северне стране, неколико метара од цркве, налази се велика звонара, подигнута 1849. године, висока колико црква са кубетом и има три спрата. Зидана је тесаним и ломљеним каменом. Зидови првог и другог спрата украшени су по једним прозором и слепим аркадама изнад чијих лукова стоји по једна мања розета. Приземље је без прозора, а на јужној страни зида према цркви налазе се улазна врата, изнад којих је на украшеној плочи запис.
По подацима, прва звона у обновљеном манастиру набављена су 1833. године, за које се не зна судбина. Звона са звонаре, којих је било два или три, аустријанци су 1918. године збацили и однели. Захваљујући јеромонаху Игуману Василију Домановићу, настојатељу Манастира Рача 1950. године и ђакону Павлу Стојчевићу, ушло се у траг тим звонима, око 1952. године, у банатском селу Малом Карловчићу, на торњу католичке цркве.
