Илије Лазића (1912- 1966.), ужички фотограф и хроничар начинио је десетина хиљада фотографија. Лета је проводио на Златибору, где је у камп приколици направио лабараторију, из које су разгледнице које је правио одлазиле у многе крајеве света. Златибор је за многе мајсторе фотографије неисцрпна инспирација. Лазић је својим објективом налазио, сем пејзажа, мотиве у којима се могао препознати менталитет ужичког краја. Његове фотографије су драгоцен извор података за туризмологе, етнологе, архитеткте и историчаре. На фотографијама је сачувао призоре из свакодневног живота Златибораца, одећу од пртишта и сукна. Фотографије: „Златиборски кувар“, „Мужа оваца“, „Ручак код Пржуља“ и многе друге су постале антологијске. За једну разгледницу се заиста може рећи да је сви знају, на њој је један од последњих златиборских киријџија Гајевић-Удовичћ Тодор, „Златиборски брзи воз“.
1925. године у Ужице отвара радњу испод „Житног пијаца“, главног ужичког пијаца, данас Трга, изнад чијег улаза је писало: „Специјални завод за увеличавање слика и модерну фотографију“. У очевој некадашњој пушкарско-фотографској радњи, сада само фотографској, радио је његов старији брат Милорад, који је био у души авантуриста и није се ту дуго задржао. Нешто касније Илија ће се ту преселити, радњу ће назвати именом своје млађе сестре, на видљиво истакнутој фирми је писало: “Фото-атеље ‘Вукосава’ Илије Н. Лазића”.
Да није било њега и његовог оца Николе, њихових фотографија, никада не би сазнали како је изгледало време током прве половине двадестога века у Ужицу и на Златибору.
