Борисав – Малиша Атанацковић (Заглавак, 1860 – Ужице, 19. мај 1919) био је српски угоститељ, трговац, уредник и политичар. Атанацковић је био одборник и председник општине, народни посланик Народне радикалне партије и индустријалац. Надимак Малиша добио је због ниског раста и касније је био познат под тим именом.
Рођен је 1860. године у селу Заглавак. Родитељи су му живели одвојено, мајка Јела (домаћица пореклом из Дуба) је живела са децом у Заглавку, а отац Трипко, колар из Кремана, живео је у Ужицу. После мајчине смрти 24.12.1871. доселио се код оца. Биографи Малише Атанацковића (Александар Кале Спасојевић, Младен Ст. Ђуричић, Миодраг Глушчевић) наводе да су га очеви пријатељи предали Јевту Петковићу да код њега, у централној кафани ужичких трговаца научи кафеџијско умеће и „стекне основне појмове о варошком животу и трговачким пословима и односима“.[2] Осамдесетих година 19. века на иницијативу професора реалке, Добросава Ружића и његових колега, Малиша одлази на кројачко – ткачки занат у Београд код ткача Тилера где је научио и немачки језик и германски однос према послу. По повратку у Ужице отворио је кафану и ракиџиницу, а финансијску потпору су му дали тројица професора Ужичке реалке: Добросав Ружић, Настас Петровић и Љубомир-Љуба Давидовић. Био је народни посланик на листи Радикалне странке од 1897-1919. године. У истом периоду у неколико наврата био је председник општине ужичке и одборник исте општине, председник Окружне скупштине округа ужичког, председник Извозничког еснафа у Ужицу, председник Управног одбора трговачке банке у Ужицу (1908-1919), члан Трговачке коморе у Београду за округ ужички (1912-1919), члан неколико хуманитарних и просветних установа итд. Једно време био је уредник „Златибора“, првих новина које су излазиле у Ужицу са прекидима од 1885. до 1900. године.
Три индустријска објекта у Ужицу су била у његовом власништву: парни млин (1910), хидроцентрала на Ђетињи у кланцу „Грото“ (1911) и електрични млин на Ракијској пијаци (1912). Политичко деловање Малише Атанацковића у Ужицу обележило је залагање за изградњу Ужичке реалке и оснивање Ткачке школе граду. Највећи политички противници су му били Милорад Мићић и Димитрије Туцовић. Први светски рата провео је у избеглиштву на Крфу, у Швајцарској и Француској. Био је члан делегације индустријалаца из Србије (1917) која је обишла индустријске центре у Енглеској. Отуда је понео много виђеног, намеран да то примени у Србији и у Ужицу. Само неколико месеци по повратку у земљу и у Ужице, због срчаних компликација, живот овог ужичанина се завршио.
